Avantura zvana Maroko, treći deo

Avantura zvana Maroko, treći deo

Povešću vas na put kroz Atlas, posetićemo ostatke starog rimskog grada Volubilisa i provešćemo veče u staroj Medini u Fesu, u potpuno modernom kafiću, okruženi raspevanim Marokancima. To će ujedno biti i kraj našeg putovanja kroz Maroko. Ukoliko ste propustili prethodne tekstove, početak putovanja možete pročitati ovde, a upoznavanje sa kulturom i običajima ovde.

25.07.2012.
Meknes

Volubilis, rimski cvet u srcu Maroka

 

„Na samo 31 kilometar od Meknesa, nalazi se Volubilis, grad iz vremena starog Rima, ujedno i najočuvaniji rimski grad u Maroku.
-Bio je potpuno očuvan do Lisabonskog zemljotresa u 18. veku, vodič počinje svoju priču.
-Sada je puno kuća uništeno, ali ostaci svedoče o nekadašnjoj lepoti grada.

Gledam plavo nebo iznad nas i predivnu prirodu koja nas okružuje.
-Znate, Rimljani su bili veoma pametni, uvek su umeli da izaberu savršeno mesto na kome će podići grad, mesto sa svežom vodom i vazduhom, plodnom zemljom i životinjama za lov…nastavlja vodič.
Mašta je nešto najdivnije na svetu. Na sekund se prebacujem u stara vremena i posmatram bogate Rimljanke koje šetaju širokim bulevarima, ulaze u prodavnice, pričaju i smeju se. Vidim lepotu i boje Foruma i velikog hrama posvećenog Jupiteru, Junoni i Minervi. Sve izgleda prelepo. Sva slava i lepota Rima prolazi mi pred očima.
Šetamo dalje i svaki korak koji pravimo nam otkriva sve više blaga ovog starog grada. Prelepe mozaike, stubove, bulevare, Trijumfalnu kapiju.
-Izgleda baš kao Trijumfalna kapija u Parizu, dodaje vodič.
-A ovaj bulevar koji vidite je baš kao Jelisejska polja, završava svoju priču.
Gledam rimsku Trijumfalnu kapiju iznad koje izviruje sunce i razmišljam koliko u stvari zaista liči na parisku. Danas, pod najlepšim plavim nebom koje sam ikada videla, ovaj grad mi izgleda kao jedan od najlepših poklona koji su Rimljani ostavili čovečanstvu. Oni su definitivno znali kako da naprave predivne stvari koje će trajati vekovima. Znali su kako da uživaju u životu i iskoriste svaki trenutak. Carpe diem, govorili su. Uhvati dan, iskoristi ga na najbolji mogući način. To je upravo ono što radimo u Maroku.“

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

 

26.07.2012.
Fes

 

Neočekivani preokret

 

„Današnji plan je da odemo do Atlasa, planinskog venca u centralnom delu Maroka. Nadamo se da će on biti naša oaza tokom ovog vrelog dana. Čuli smo da se tamo nalazi kedrova šuma u kojoj žive majmuni, pa se mnogo radujemo što ćemo je posetiti. Toliko je toplo da jedva hodamo po vrelom asfaltu.
Jedino rešenje da stignemo do Atlasa je grupni taksi koji ide do Azrua. Putovati grupnim taksijem u ovom delu sveta, znači putovati starim Mercedesom čiji prozori ne mogu da se otvore, a gde sedmoro ljudi sede prilepljeni jedni uz druge. Miris je najbolje ne spominjati. Što se temperature tiče, napolju je 44 ºC, unutra je, pretpostavljam, bar 50ºC. Pogledali smo se, udahnuli duboko i rekli: „Hajdemo“. Tokom puta sam se bar 100 puta zapitala zašto mi je ovo trebalo u životu…
Konačno smo stigli u Azru, malo selo pod Atlasom. Ni traga šumi, kao ni majmunima. Gde da idemo sada? Ukoliko bismo ponovo uzeli taksi, povratak u Fes bi nas koštao mnogo, pa smo počeli da razmatramo druge opcije. Verovatno nam nikada u životu stopiranje u Maroku ne bi palo na pamet, ali nekoliko dana pre toga, u rijadu u Meknesu, sreli smo Madjara koji nam je pričao o svom putovanju kroz Maroko autostopom. Uveravao nas je kako je to bilo divno iskustvo i kako je mnogo bezopasnije nego što smo mislili. Da li da probamo? Jedan pogled je rešio sve. Idemo.

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

Ubrzo se zaustavio auto. Star i prljav, definitivno je imao bolje dane. Vozač nam se nasmešio i rekao da udjemo, može nas odvesti do Ifrana. Tokom vožnje, nekoliko puta se zaustavljao kako bi nam pokazao nacionalni park, predivan pogled na Atlas, ugašeni vulkan i prelepu prirodu. Prodavac koga smo sreli kada smo se jednom prilikom zaustavili, a koji je prodavao suvenire u maloj montažnoj prodavnici negde na putu kroz Atlas, ispričao nam je priču o bogatstvu ove oblasti i pokazao nam sve što se nalazi u maloj radnji. Rekli smo mu da nameravamo da napišemo vodič o Maroku i da bismo voleli da u njega stavimo i njegovu malu radnju. Kao znak zahvalnosti, i meni i Daviju je dao po suvenir. To nas je tako dirnulo. Dobili smo poklon od čoveka koji verovatno ništa nije prodao danima jer ovde zaista niko ne prolazi i nema turista nigde na vidiku. To nam je još jednom pokazalo veličinu srca Marokanaca.
Napokon smo stigli u Ifran, grad koji je izgledao kao pravi Evropski grad, izuzetno čist, očuvan i, sudeći po automobilima, prestižnom Univerzitetu i kućama, rekla bih da ovde žive najbogatiji ljudi Maroka. Saznali smo i da ga zovu Švajcarska Maroka, što nas nimalo nije začudilo.
Bližilo se 19:30, što je značilo da smo morali da što pre nadjemo auto koji bi nas vratio u Fes, jer uskoro neće biti nikoga na ulicama. Odlučili smo da uzmemo taksi i platimo malo više kako bismo do Fesa stigli bez problema. Mi smo avanturisti ali smo i oprezni. Jedno stopiranje na Atlasu bilo je sasvim dovoljno za danas. I ujedno je bilo jedna od najludjih stvari koje sam uradila u životu.“

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

27.07.2012.
Fes

Poslednje veče

„Zaputili smo se u kafić Barselona, radoznali da čujemo marokansku muziku, potpuno nespremni za ono sto je usledilo. U srcu užurbane Medine deluje apsolutno nestvarno atmosfera koju zatičemo. Vlasnik kafića nas poziva za svoj sto gde se već nalaze momci, manje-više naših godina, koji nas srdačno pozdravljaju. I onda magija iznenada počinje.  Dve gitare šetaju iz ruke u ruku, a spretni  prsti savršeno izvode melodiju i perfektno se uklapaju sa zvukom druge gitare. Jedan peva, drugi dlanom udara ritam, treći svira, četvrti opet udara ritam, a peti svira. Savršeno su uštimovani, tako da nam je teško da poverujemo da nisu profesionalni muzičari, već samo prijatelji koji sviraju jer ih to zabavlja. Kao da nas je neko preneo iz užurbane Medine pune sveta, najblaže rečeno iz nižeg sloja, neobrazovanog, gde nas svako vuče za rukav i trazi ili milostinju ili gleda na koji će nas način prevariti za koji dirham, u ovaj svet u kome vlada muzika, smeh i prijateljstvo. Ne razumem arapski, ali jezik ljubavi i pesme je univerzalan. Pevaju popularnu ljubavnu pesmu koja zvuči tako lepo i drugačije od svih melodija koje smo ovde čuli. Čulo sluha nam je izoštreno, divimo se svakoj pesmi koju sviraju i pevaju i ne možemo da verujemo da su toliki zaljubljenici u flamenko i Džipsi Kingse. Razgovor lagano kreće. Izmešali smo jezike, francuski, engleski, španski, ali sve to nije važno dokle god se razumemo. Jako prijatni momci učinili su nam veče neverovatnim. Želja im je da se o njihovoj zemlji širi lepa slika.
Imaju i na šta da budu ponosni.
Razmišljam o Maroku i sramota me je da priznam, čak i samoj sebi, da sam puna predrasuda došla ovde. „Čuvaj se tamo, vodi računa gde ideš, sa kim pričaš, ne idi sama“, govorili su mi sa svih strana. Toliko lošeg su proricali svi, a niko me nije pripremio za dobro. Zato sam valjda i toliko zatečena, zato mi svaki novi trenutak deluje nestvarno, kao scena iz filma koja se ne dešava meni, već nekom drugom. Uživam u Maroku, uživam u ovoj zemlji tako punoj kontrasta. Plašim se, ipak, na trenutke da je sve samo san. Pustite me još malo da uživam dok se sutra ne vratim u realnost.“

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

Ukoliko želite da vidite naš vodič, on se nalazi ovde. Nažalost, postoji samo na španskom jeziku, ali u svakom slučaju možete baciti pogled 😉

No votes yet.
Please wait...

Ostavite komentar: