Avantura zvana Maroko, drugi deo

Avantura zvana Maroko, drugi deo

Otkrijte stari i novi deo Fesa, kako izgleda biti u muslimanskoj zemlji tokom Ramazana i kako izgleda prestonica Berbera, Meknes. U slučaju da ste propustili prvi deo mog putovanja u Maroko, možete ga pročitati ovde.

 

22.07.2012.
Fes

Otkrivajući Fes

„Jutros smo se probudili rano. Vazduh je bio vlažan i vruć ali smo bili previše uzbudjeni i srećni što naš projekat počinje. Dan je previše obećavao, bio je, korak po korak, pažljivo isplaniran. Nakon prilično čudne vožnje taksijem i uplašenih pogleda koje smo razmenili jer nismo znali kuda idemo, stigli smo u Ville Nouvelle (novi deo grada). Ovaj deo grada uopšte ne liči na stari centar, Medinu. Nove i moderne zgrade pokazuju francuski uticaj u Maroku i ovde čak možete naći i francuske butike, pekare i kafiće. Dobrodošli u Francusku, u arapskoj verziji. U Turističkoj organizaciji Fesa smo pronašli sve informacije koje su nam bile potrebne i bili smo spremni za uzbudljivo popodne. Našli smo vodiča koji će nam pokazati najvažnije spomenike grada i koji će nam ispričati dosta toga o Marokanskoj kulturi i istoriji. Sve o jednom trošku.
Popodne je bilo zaista neverovatno. Ostali smo zapanjeni pred džamijama, kraljevskom palatom i školom u kojoj se nekada izučavao Kuran. Arapska arhitektura je prosto neverovatna i toliko okrenuta detaljima da ostavlja bez daha. Tokom posete Medini, otkrili smo još nešto. Vrlo je bilo korisno reći ljudima da smo novinari. Novinari dobijaju popust i kolačiće u skupom restoranu, novinari dobijaju priliku da se popnu na krov kuće sa panoramskim pogledom na grad, a to je povlastica koja nije dostupna svima. Prema novinarima će se čak i trgovci ponašati učtivo, bez obzira na to što ništa nisu kupili u njihovoj radnji…

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

Posetu gradu smo završili umorni, ali veoma srećni. Počeli smo da upoznajemo novi svet, svet potpuno drugačiji od svega onoga što poznajemo. Počeli smo da upoznajemo ljude i njihove običaje. Možda su nas u početku gledali kao simbol za evro, ali kada su počeli da nas upoznaju i to se promenilo. I mi smo počeli da se menjamo. Učimo da budemo strpljiviji i da više razumemo ljude oko sebe, naučili smo da se ne čudimo kada magarac sa deset plinskih boca na ledjima prodje pored nas i ne plašimo se više da se sa njim mimoidjemo u uskim ulicama Medine.  U Maroku smo, a ovde je sve moguće. I sve ima neku svoju čar.“

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

23.07.2012.
Fes

Za vreme Ramazana

„Bilo je tipično veče usred Ramazana. Mali sto u holu hotela bio je postavljen i ljudi su čekali znak da počnu sa večerom. Znak je, u stvari, poziv na molitvu koji smo obično mogli da čujemo iz obližnje džamije oko 19:30 svake večeri.
Vlasnik hotela je prišao i ponudio nam hranu. 
-To je Marokansko gostoprimstvo, rekao je. Nemamo mnogo, ali ponudićemo vam ono što imamo. I, ono što je najvažnije, nikada vas nećemo pustiti da nas gledate dok jedemo.
Sto je bio mali, za razliku od srca ljudi koji su sedeli za njim. Odlučili smo da im se pridružimo. Malo marokanskog hleba od kuskusa, ribe, supe od paradajza i suvog voća i, iznad svega, marokanska gostoprimljivost, spojili su više od šest nacija za malim stolom. Smeh, razgovor i osmesi su ispunili predvorje malog hotela, svi mi smo delili taj trenutak i uživali u svakom zalogaju i svakoj novoj priči.
Još jedno savršeno iskustvo, još jedna stvar koja me je podsetila zašto toliko volim da putujem. Ova naša avantura u Maroku je do sada bila savršena. Samo se nadam da će se tako nastaviti!

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

24.07.2012.
Meknes

U prestonici Berbera

„Svaki trenutak koji ovde provodimo je prepun uzbudjenja i izgleda kao nova avantura. Tako je teško izdvojiti samo jednu stvar koja nam je obeležila dan. Da li je to kraljevska palata, džamija ili škola u kojoj se izučavao kuran a koju smo upravo posetili? Možda je to ipak mala pokrivena pijaca puna začina i slatkiša? Ili prodavnica koja prodaje berberske ćilime, nakit i grnčariju?

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

-Prema berberskoj kulturi, žena ne sme da vidi muževljevo lice pre nego što se uda za njega, prilično ljubazan prodavac počinje da nam objašnjava.

-Ali, ono što može da uradi je da mu pošalje poruku preko ćilima koji za njega tka. Ne postoje dva ista ćilima, svaki predstavlja različitu kombinaciju boja i ukrasa. I poruka koje nose, naravno.

-Znači, berberski ćilimi su neka vrsta ljubavnog pisma?, pitala sam ga.

Nasmejao se, a zatim, malo zbunjen, odgovorio je na čudnoj mešavini francuskog, španskog i italijanskog jezika.

-Vrlo je moguće da si u pravu, trebalo bi da se smatraju berberskim ljubavnim pismima. Vidiš, nastavio je, ovaj ćilim je prilično jednostavan i ženi je samo važan muž, bez obzira na to da li živi sa porodicom ili je nezavistan, ona samo želi muža. S druge strane, ova druga žena traži nezavisnog muža, koji neće živeti sa svojom porodicom već samo sa njom, nastavio je prodavac da čita šare sa drugog ćilima.
Ova treća je bogata. Ona samo hoće bogatog muža, nije joj važna ljubav. Njen šareni ćilim od svile to jasno pokazuje…

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

Pored ćilima se nalaze prelepe berberske ogrlice.

-Donose sreću, rekao je. Insistiram da uzmeš jednu, jer želim da ti donese sreću. I zato što si mi prijateljica, naplatiću ti je samo 200 dirhama. To je ponuda koja se ne odbija.“

Odlična cena, prijatelju. I način prodaje je tako tipično marokanski.“

Fotografija: Jovana Kostić i Davi Carneiro

O završetku mog putovanja možete pročitati ovde.

 

Rating: 5.0. From 1 vote.
Please wait...

Ostavite komentar: