Oduvek volim Italiju. Nekako na samu pomisao na tu zemlju mi zaigra srce i spremna sam da ovog trenutka uskočim u avion i odem u bilo koji njen grad, da u nekom baru s nogu popijem latte macchiato i izgubim se lutajući nepoznatim ulicama. Ima nečega u tom jeziku koji podseća na pesmu, u vazduhu u kome vlada haos, vika i buka, u njihovim picama i pasti i kremastim i tako neodoljivim slatkišima. Kažem reč Italija i već osetim miris kafe, one prave, italijanske kafe u kojoj se uživa, kafe sa kojom se ne može meriti nijedna druga. Kafu sam zaista…
