Selidba u novu zemlju trenutak je u životu kada se sve u vama uzburka, kada ne možete najbolje da kontrolišete svoja osećanja u trenutku dok jedna vrata zatvarate a ova nova se još nisu otvorila pred vama. Taj momenat preispitivanja sebe, izlaženja iz zone komfora i ulazak u nepoznato uvek sam najviše volela jer me je terao da iz sebe izvučem neku, do tada, nepoznatu snagu, pozitivnu energiju i želju da se borim da sve prodje u najboljem redu i budem srećna u toj novoj zemlji, okružena novim ljudima, njihovom kulturom, običajima, jezikom…
Skoro je mesec dana prošlo otkako sam u Ajndhovenu i shvatila sam da još uvek nisam pisala o svojim prvim utiscima. Da li zbog previše obaveza, papirologije ili jednostavno podsvesne želje da ne priznam sebi da sam otišla iz moje sunčane Barselone, uglavnom do danas nisam našla vremena da posvetim par reči ovom gradu na jugu Holandije. Istorija Ajndhovena počinje u XIII veku, kada je dobio titulu grada od strane vojvode Hendrika I od Brabanta. Od tada pa do sredine prošlog veka, grad je prošao kroz brojna uništenja zaključno sa bombardovanjem u drugom svetskom ratu kada je njegov dobar deo uništen da bi, zahvaljujući razvijenoj industriji, počeo da se obnavlja i prerasta u moderan grad kakav je danas. Svi ste čuli za kompaniju Filips. E upravo ta kompanija, osnovana krajem XIX veka, je zaslužna za neverovatan porast broja stanovnika početkom XX veka i generalno za razvitak grada. Danas je Ajndhoven grad sa razvijenom industrijom, peti po veličini u Holandiji, moderan grad u kome vlada mešavina ostataka stare arhitekture i novih trendova. Centrom grada dominiraju Bela Dama (Witte Dame), odnosno bivša Filipsova fabrika za proizvodnju sijalica i Braon Gospodin (Bruine Heer), nekadašnje sedište fabrike Filips kasnije prebačeno u Amsterdam. Danas se u Beloj Dami nalazi biblioteka, Akademija za Dizajn i brojne radnje dok Braon Gospodin ugošćava u svojim kancelarijama mnoge manje firme. U gradu se nalazi i Tehnički fakultet koji privlači i brojne strane studente dok Ajndhovenski aerodrom svakodnevno povezuje ovaj grad od preko 200.000 stanovnika sa ostatkom Evrope što predstavlja još jedan od izuzetno bitnih faktora za njegov razvitak.
Šetajući njegovim ulicama nećete ostati bez daha, nećete biti oduševljeni arhitekturom kao u Amsterdamu, Utrehtu ili nekom drugom gradu ali bićete oduševljeni tom mešavinom različitih stilova, nekadašnjim radničkim predgradjima čije su kuće ostale netaknute do današnjeg dana, tipičnim kućama u centru grada koji i dalje čuvaju duh neki prošlih vremena, bogatim kvartom sa ogromnim vilama i modernim novim staklenim neboderima raštrkanim po celom gradu. Svemu ovome dodajte moderne kafiće, butike, muzeje, festival svetlosti u novembru koji svojom magičnom igrom svetlosti oboji grad u najlepše boje, široke puteve koji ga povezuju sa ostatkom zemlje kao i susednim zemljama i stvorićete u glavi sliku ovog grada.
A šta je sa klimom? pitaćete…Ono što me je najviše plašilo pred dolazak ovde bila je upravo ta okeanska klima koja podrazumeva ogromnu količinu padavina i ne baš preterano vedro nebo što, u odnosu na Barselonu u kojoj je nebo plavo većim delom godine, predstavlja izuzetno težak zadatak navići se. Nebo je pretežno beličasto i sivo, česte su kiše koje dodju niotkuda, padaju par minuta i isto tako brzo i prodju ali ljudi su naviknuti i čini se da čak i ne primećuju te promene. Jednostavno nastavljaju kuda su pošli, vrlo često vozeći bicikl po najvećoj kiši bez ikakve kabanice, deca nastavljaju svoju igru i čini se da vreme smeta jedino nama strancima koji, uvijeni u šalove i kape, ubrzavamo korak ili se sklanjamo dok čekamo da kiša prodje. Onaj ko nauči da ignoriše kišu srećan je u ovoj zemlji jer kada bi Holandjani čekali sunčane dane da pozavršavaju svoje poslove, nikada ništa ne bi uradili. Potpuno suprotno od Mediterana, ali u tome je čar novih mesta i iskustava. Naučiti da živite sa onim što imate i potpuno se prilagoditi. Tome težim i nadam se. Do sledeće holandske avanture, puno pozdrava!