2.07.2016.
Imerovigli
–Znaš, zamislila sam želju, rekla sam mu. Poželela sam da ovaj trenutak potraje zauvek, da se izgubimo u vremenu i ostanemo zarobljeni na ovom savršenom mestu, kao dva slučajna prolaznika uhvaćena na fotografiji.
Nije ništa odgovorio, samo se još bliže primakao ogradi terase, kao očaran plavetnilom mora i neba koji su se negde tamo daleko stapali sa horizontom.
-Misliš da ćemo se još nekada vratiti ovde? upitala sam.
-Naravno, odgovorio je. Jednog dana, kada budemo imali nekih 60 godina, iznajmićemo sobu u hotelu sa najlepšim pogledom na liticu i još jednom ćemo doživeti magiju Santorinija.
-A do tada? upitala sam opet.
-Do tada ćemo tražiti magiju na drugim mestima, ispisivati nove stranice i uživati u svakom danu kao da je poslednji, odgovorio je, kao da već pravi plan za novu avanturu.
Pogledala sam u njega, pa u plavetnilo preda mnom. Plan je napravljen. Ostrvo će biti tu, čekaće nas strpljivo da mu se još jednom vratimo, da nas još jednom dočeka u svom sjaju i ponudi nam još jednu nezaboravnu uspomenu.
A do tada? Do tada nas čekaju neka druga ostrva, planine i gradovi koje treba otkriti i zaljubiti se u njih. Do tada nas čekaju hiljade i hiljade praznih stranica koje tek treba ispuniti…
